Božidar Vuković

Prvu srpsku štampariju osnovao je zetski gospodar Đurađ Crnojević na Cetinju 1493. godine. U Veneciji je nabavljena štamparska presa sa alatom, dok su slova, matrice, oprema, ilustracije knjiga, izrađeni na Cetinju.  Iz cetinjske štamparije izašlo je, izgleda, samo pet knjiga: Oktoih prvoglasnik 1493/94 (postoji kopija ove knjige u Britanskom muzeju), Oktoih petoglasnik iz istih godina, Psaltir s posledovanjem 1495, Trebnik i Četvorojevanđelje 1495/96.

Cetinjska štamparija nije dugo radila. Sa padom Zete 1496. prestaje i ona da postoji. Ipak, poduhvat koji je tako sjajno započet, izdavanjem prvih srpskih štampanih knjiga, nastaviće se u dva smera: kroz rad Božidara Vukovića u Veneciji i braće Ljubavića u Goraždu i ostalih manastirskih štamparija u Srbiji (Rujno, Gračanica, Mileševa). 

Biografija Božidara Vukovića

Na osnovu njegovih knjiga možemo zaključiti da je Božidar rođen posle 1465. godine. U svom Psaltiru iz 1519/20. potpisuje se kao " Božidar Vuković od Đurića, Podgoričanin". 

Krajem XV veka, nakon Turskog prodiranja na Balkan, Božidar zajedno sa bratom Nikolom, dolazi na teritoriju Venecije. Venecija je bila jedan od centara štamparske delatnosti u Evropi i Božidar je, iskoristivši svoja sredstva, pokrenuo štampariju 1519. ili 1520.
Božidar se oženio devojkom iz ugledne porodice Della Vechia, čije prezime je dodao svome i po njemu bio poznat u Italiji. Često se nazivao vojvodom ali je nepoznato ko i kada mu je dodelio tu titulu.
Po njegovoj želji, nakon smrti je vraćen u svoju rodnu zemlju i sahranjen u manastiru Starčeva Gorica. Njegov sin, Vićentije Vuković preuzeo je štampariju i nastavio da se bavi očevim poslom.

Delo

Štamparska delatnost Božidara Vukovića u Veneciji može se podeliti na dve faze:
I Štampanje Služabnika i Psaltira sa posledovanjem i časlovcem 1519/20.
II Štampanje Zbornika, Molitvenika, Oktoiha petoglasnika, Mineja i Molitvenika trebnika 1536/40.
Knjige su štampane na crkvenoslovenskom.
Svoj poduhvat pravdao je patriotskim ciljevima, video je svete knjige na grčkom, francuskom i drugim jezicima pa je želeo da i njegov narod ima iste na svom jeziku.
Knjige iz svoje štamparije je dostavljao monasima preko Kotora i Dubrovnika.
Božidar je sastavio dva testamenta. U prvom je štampariju ostavio manastiru na Skadarskom jezeru a u drugom svom sinu Vićentiju pod čijim rukovodstvom štamparija nastavlja da radi do 1597.
Tokom prve polovine XVI veka postojale su štamparije u Beogradu, Skadru, Mileševi, Goraždu. Ali u drugoj polovini ovog veka, štamparska delatnost prestaje pod pritiskom Turaka. Knjige su se štampale u Rusiji i odatle su, u malom broju, stizale u manastire i škole.

Fotografija desno predstavlja deo Služabnika iz 1554. koji je štampao Vićentije Vuković po ugledu na isti svoga oca. Delo se sastoji iz 234 strane ukrašene renesansnim elementima koji se prepliću sa tekstom.

O životu i delu Božidara Vukovića pisala je Katarina Brajović u istorijskom romanu pod nazivom "Štampar i Veronika", koji je za tu godinu, ušao u uži izbor za NIN-ovu nagradu.

________________________________
ISN, Beograd 1982, 467,503str.
en.wikipedia.org/Božidar Vuković
politika.rs/kultura
montenegrina.net/Istorija

Радомир Алавантић

     ``Алавантићевом афером`` назван је један прилично неозбиљан покушај преврата у краљевини Србији с почетка двадесетог века. Наиме, 20. фебруара/5. марта 1902. године, за време краља Александра Обреновића, Радомир Милинковић - Алавантић[1] је са аустроугарске територије прешао у Србију са намером да обори династију Обреновић са власти. У четири сата ујутру,  прешао је Саву, на чамцу, са још четворицом аустроугарских грађана код села Кленка недалеко од Шапца. На себи је имао генералску униформу. Царинским стражарима се представио као генерал који је дошао у инспекцију. Сви су у то поверовали и са страхом пошли са њим.  Са том дружином упутио се у шабачко начелство. Финансe, који су такође пошли са њим, поставио је као стражаре испред начелства док је жандармима читао своју прокламацију. Међутим, жандарми су ``приметили да је ту нешто сумњиво`` и двојица су се искрала и отишла да о овом генералу обавесте капетана Танасија Николића. Капетан је трком дошао, упитао Алавантића ко је заправо али одговор није добио већ куршум у груди. Срећа је ипак била на страни капетана, који је имао у џепу неке папире, те није смртно рањен. На Алавантићеву пуцњаву одговорио је два пута више и усмртио будућег ``диктатора``, како се Радомир представио у својој прокламацији. 

     Прокламација  је јако занимљива страна ове афере. Наиме, поменуту је штампао уредник митровачког листа ``Хрватски Браник``, Никола Доган.[2] A познато је да је управо Сремска Митровица била место  у коме  се обављао најживљи рад карађорђевићевске пропаганде и да је одатле растуран сав пропагандни материјал у Србију. У прокламацији Алавантић себе проглашава за диктатора и тражи безусловну покорност у свргавању династије Обреновић а све оне који му се буду супротставили чека ``најстрашнија смрт``.

     Ова афера је одмах означена као дело Петра Карађорђевића.[3] Српска штампа је настојала да створи код јавног мњења утисак да је ова афера потпуни промашај и да се ``Пера Карађорђевић`` преварио у процени стања у краљевини. Међутим, ситуација је била баш супротна ономе што је штампа писала.

   Занимљиво је напоменути да су српски листови писали различито о овом догађају покушавајући да за њега окриве присталице противничког табора. Тако је нпр. Српска Застава, гласило либералне странке која се налазила у опозицији према тадашњој радикално-напредњачкој влади Михајла Вујића, писала да је целу аферу осмислила влада како би се са опозицијом разрачунала. Застава, лист који је излазио на територији аустроугарске, у Новом Саду, писала је да постоји велика вероватноћа да иза ове афере стоји Алексије Карађорђевић. Док су Дневник, Мале новине, Браник били мишљења да је то дело кнеза Петра и његовог рођака Јаше Ненадовића.  На крају, свима је заједничко било исмевање афере и самога Алавантића, кога су сматрали за ``лудог човека``, ``пустолова``, ``поремећеног карађорђевићевског агента`` итд.

     Алавантићева афера је у досадашњој литератури била камичак преко кога се олако прелазило. Али, она је заправо представљала пробни балон Аустро-Угарске за могући долазак Петра Карађорђевића на српски престо. Налогодавци ове афере мислили су да ће изазвати раскол између краља и радикала који су га одржавали на власти, да ће краљ посегнути за  непопуларним преким судом. Међутим, краљ ништа од тога није урадио, оптужени су само непосредни учесници афере: четворица која су прешла са Алавантићем у Србију (аустроугарски грађани), финанси, и 29 ватрогасаца, сви из Шапца. Поред тога, могло би се рећи да је Алавантићев упад утицао на пораст престижа династије Обреновић у земљи. Официри који се нису одазвали Алавантићевом позиву, показали су, како је рекао краљ на прослави двадесетогодишњице од проглашења Србије краљевином, да су му одани и да схватају да је државни успех током протекле две деценије плод заједничког деловања војске и династије Обреновић. Уследио је громогласни аплауз као потврда његових речи. Скупштина је истога дана, 5. марта, усвојила изјаву верности краљу, а томе су се придружили и посланици опозиције.

     Међутим, треба напоменути да се говори о периоду консолидовања завереника (припрема завере је трајала две године)[4], период када они ``испипавају`` терен, односно, расположење Русије и Аустро-Угарске.[5] У ову годину (1902), непосредно пред Алавантићев упад,  спада и одбијање руског цара да прими краљевски пар Обреновића,[6] одлазак у Петроград аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда,[7] размена телеграма између кнеза Петра и цара Николаја II[8] као и ``легализовање`` карађорђевићевске пропаганде у Аустро-Угарској.[9] Сви ови догађаји су само показатељ да је династија Обреновић изгубила подршку, да су њени дани били одбројани,  и да је сматрана за ``истрошену``, како су говорили савременици.

---

[1] Алавантићи су били пореклом из Шапца и били су познати карађорђевићевци. Још Радомиров отац, Јован Алавантић, био је осуђиван због свог династичког опредељења. Радомир је на преком суду поводом Ивањданског атентата 1899. године, на краља Милана, био осуђен на 20 година затвора, али 1900.године помилован. Тада је краљ Александар помиловао све осуђенике, који су углавном били радикали, из разлога да побољша свој углед након своје женидбе и одласка краља Милана из земље. Алавантић је био осуђен због писма Алексија Карађорђевића које је пронађено код Живка Анђелића, шабачког начелника. Писмо је било адресирано на Алавантића а из њега се могло закључити да је он био у сталној преписци са једним од претедената на српски престо (Алексијем). Радомир се правдао да је тражио од поменутог само новац за издавање новина на територији Босне и Херцеговине.

[2]Један од типографских радника, Ђуро Штрк, штампао је са Доганом прокламације а после и прешао са Алавантићем у Србију.  Прокламација је сачувана у Архиву Србије, Поклони и Откупи, к. 77, д. 138, Прокламација Алавантићева.

[3] Петар Карађорђевић се налазио у изгнанству, у Женеви.

[4] Завера ће свој коначан исход имати у  мајском преврату 1903.године.

[5] Завереници нису били сигурни да ли ће у последњем тренутку Русија ``пружити руку`` краљу Александру, нису били сигурни ни у став самог кнеза Петра који је вешто избегавао свако компромитовање и никоме није веровао.

[6] Званична посета царској Русији би показала да краљ има и даље подршку свога кума(руски цар је био свадбени кум краљу Александру). Међутим, Русија није желела да се компромитује. А компромитовало би је  питање:`` како то да је убијен краљ кога је и сама Русија подржавала?``

[7] Сматра се да је баш приликом ове  посете договорено да и Русији и Аустро-Угарској одговара да, у колико дође до промене на српском престолу, кнез Петар заузме место српског краља.

[8] Цар Николај II се у овом телеграму обраћа кнезу као претеденту на српски престо.

[9] Почетком 1902. Г. Кнез Петар је поверио Јаши Ненадовићу посао око свих политичких питања која су се тицала кнеза, пре свих, пропаганде. Званични бечки кругови су знали за то и дозволили су њихово деловање на територији аустроугарске.

Kurcio Malaparte

Share

Kurcio Malaparte (1898-1957), čije je pravo ime bilo Kurt Sukert, rodio se u malom toskanskom mestu Pratu. Majka mu je bila Italijanka a otac Nemac. Bio je republikanac, fašista (učestvovao u maršu na Rim 1922. god.), komunista i, najzad, antifašista. Od 1922. do 1930. god. radi uglavnom kao novinar. Istovremeno piše knjige. Esej Kameleon se nije naročito dopao Musoliniju te ga je zbog toga proterao iz Rima. Godine 1931. objavljuje prvu knjigu u Evropi koja se usudila da govori protiv Hitlera, Tehnika državnog udara. Musolini polako gubi strpljenje. A onda, Malaparte objavljuje delo Dobričina Lenjin, i to je prelilo čašu. Proteran je na ostrvo Lipari i samo zahvaljujući prijateljstvu sa grofom Ćanom vratiće se novinarskom poslu u listu "Korijere dela sera".


Godine 1941. dolazi u Jugoslaviju kao jedini strani dopisnik. Prisustvuje bombardovanju Beograda 6. aprila, a nakon toga tragediji gradjana. Između 10. aprila i 9. maja 1941. Malaparte je napisao 12 članaka. Na Malaparteovim snimcima situacije su često okrutne, nema retorike i trijumfalizma, samo jadni ljudi koji se dostojanstveno suočavaju sa teškim ratnim nesrećama.


Nakon Nemačke okupacije, Malaparte se preselio u Hrvatsku gde je prisustvovao stvaranju NDH. O ovom periodu svedoči knjiga Kaputt (objavljena 1944.g.), a nekako je najviše citiran deo o Anti Paveliću i čorbi koju mu je ponudio, skuvanu od ljudskih očiju, poklona svojih vernih saboraca ustaša.



Kaputt je autobiografska knjiga, autor govori o ratu, kako ga je on video. Pored ovog dela poznata su, i : Koža 1949., Sodoma i Gomora 1931., Volga se radja u Evropi 1943., Prokleti Toskanci 1956. Malaparte je bio i režiser filma "Zabranjeni Hristos"(fotografija desno), koji je nagradjen na, te godine osnovanom, festivalu u Berlinu 1951. g.




Malapartea su mnogi smatrali snobom, koji je živeo iznad svojih sposobnosti i obrazovanja, razapet izmedju političkih stavova i udvorištva. "I fašisti i antifašisti su me mrzeli. Pa šta onda? Mnogo je značajno što za mene pokazuju veliki interes kako jedni tako i drugi", rekao je Malaparte 1948.


Prošle godine, italijanski istoričar Mario Kanali objavio je esej, Kurcio Malaparte i američka obaveštajna sluzba, u kojem dokazuje da je isti bio američki špijun. Na osnovu svog istraživanja, koje se zasnivalo na proučavanju arhiva obaveštajne službe u Vašingtonu, Kanali je objavio podatke o Malaparteovoj špijunskoj delatnosti i pre 1943. Persi Viner, šef obaveštajne službe u to vreme, govori ovako: "Malaparteov antifašizam je siguran, o čemu bih se mogao zakleti. Njegova informativna aktivnost za američku vlast dešavala se naročito izmedju 1939. i leta 1941. Vilijam Filips, tadašnji ambasador, moze da potvrdi veliki značaj vojnih i političkih informacija koje je Malaparte preko mene dostavljao ambasadi." Kanali, u svom eseju, takođe dokumentuje da je Malaparte, kao ratni dopisnik „Korijere dela sera“, listu slao lažne izveštaje i svedočenja sa ruskog fronta. Umesto iz Ukrajine, Malaparte je neke od ratnih reportaža pisao na suncu, u svojoj vili na Kapriju (fotografija sa leve strane). Ovakvo ponašanje je veoma razljutilo tadašnjeg direktora milanskih novina Borelija... Možda je iz tog razloga, kako bi se iskupio za svoje nesavesno ponašanje, istu tu vilu poklonio Kini?... Bilo kako bilo, Kurcio Malaparte ostaje kontroverzna istorijska ličnost, kod nekoga izaziva prezir a kod nekoga divljenje...Vama, dragi moji čitaoci, ostavljam da presudite...






____________
















Fotografije koje je Malaparte načinio prilikom boravka u Beogradu


_________

Wikipedia, Kurcio Malaparte

Članak o Malaparteu u "Politici"

Zinaida Hipius

Zinaida Hipius je bila pesnik ruskog simbolizma i neposredni svedok zbivanja u Petrogradu za vreme oktobarskog prevrata. Porodica Hipius je nemačkog porekla. Godine 1888. je upoznala svog budućeg muza, Dimitrija Mereškovskog a 1889. odlaze u tada Peterburg. Za vreme već pomenutog oktobarskog prevrata, Zinaida je pisala dnevnik i pri tom rizikovala svoj zivot, jer je takvo pisanje bilo strogo zabranjeno. Ona belezi da je od jeseni 1919. god. bilo nemoguće pisati jer su počele kruziti glasine o tome, iz tog razloga je prepustila svoj dnevnik nekim ljudima (koje ne navodi) da ga zakopaju van grada. Prilikom bekstva u Poljsku (24.12.1919. god. sa muzem i prijateljem Filosofom bezi u Poljsku a odatle u Pariz) dnevnik je ponela sa sobom. Taj dnevnik će biti objavljen pod nazivom Peterburški dnevnik 1919. U Parizu Zinaida učestvuje u organizovanju knjizevno-filozofskog društva Zelena lampa. Na prvom kongresu ruskih pisaca u emigraciji, u Beogradu, 1928. odlikovana je ordenom Sv. Save. Umrla je 1945. god.

Posle neuspele revolucije iz 1905. god. inteligencija u Rusiji (kojoj su pripadali i Zinaida i njen muz) je, ako ne ojačala, ono se proširila. Ona je bila sjedinjena negiranjem samodrzavnog rezima. Politika im je bila prvi zivotni interes. Ne ulazeći ni u jednu partiju, Dimitrije i Zinaida imali su doticaja sa svima, mada su bili najnaklonjeniji socijalistima-revolucionarima. Radili su za organizaciju Svetska knjizevnost (osnovana pod pokroviteljstvom Maksima Gorkog i Tihonova). Posao im se sastojao od prevoda i kucanja dela ( štampanje knjiga je bilo obustavljeno). Mereškovski su imali najoriginalniju religijsku koncepciju. U Zinaidinim pismima nalazimo glavnu nit njenog pogleda na svet: volja i molitva.

Pred proleće 1919. god. u Rusiji je sve bilo, uz pomoć brojnih dekreta, nacionalizovano tj. boljševizovano. Sve se smatralo drzavnom svojinom. Otete prodavnice, preduzeća i fabrike su zatvarane; oduzimanje prava trgovine dovelo je do prekidanja svake trgovine uopšte, do zatvaranja svih prodavnica i do strašnog razvitka nelegalne trgovine. "Rusijom sada upravlja ništavna gomila ljudi prema kojoj se sav ostali deo stanovništva, u ogromnoj većini, odnosi negativno i čak neprijateljski", piše Zinaida. Za studentima je postojala posebna hajka, univerzitet je bio uništen.

Ono što autorka Peterburškog dnevnika slika jeste polozaj intelektualca u takvom vremenu, u kojem on ne moze fizički da prezivi ukoliko nije najamnik drzave, u vremenu u kome se čovek likvidira ukoliko kritikuje praksu ili teoriju pobednika. Sve to je vodilo slomu inteligencije kao takve.

Peterburški dnevnik nam pruza povoda da kao jedno od glavnih obelezja sovjetskog društva ratne 1919. god. istaknemo teror. Zatim, dvostrukost društvenog zivota npr. glavni cilj polulegalne izdavačke kuće M. Gorkog je bio da nagomila knjige koje bi u slučaju propasti boljševizma bile objavljene. Dosada-zapaza se u svim sferama zivota kao i na političkoj sceni, kako pesnikinja kaze: "...dosada bez nade i straha..." Jedna ideja, jedan program, jedna istina. Takodje, upadljivo svojstvo novog društva je apsolutna vladavina politike, i u tom smislu politika postaje sudbina svih staleza i grupa, a ponajviše inteligencije.

Hipiusovu nisu mimoišle ni otrovne strele lazi: izmedju dva rata su je posebno napadali. Tako je Bozo Bulatović, priredjivač antologije ruske poezije XX veka 1966. god. naveo da je pronadjen spisak pesnika koje treba streljati ako se vrati carski rezim, na tom spisku se nalazila i Zinaida Hipius.

Pesme(Oni/i druge pesme//) Zinaide Hipius mozete pronaći u časopisu Gradina, Niš 1987.god., br. 1. str 56-59, u prevodu Ljiljane Jovanović
_________

Izvor: Zinaida Hipius, Peterburški dnevnik 1919. Oktobarska revolucija očima njenih zrtava, Beograd 1989.

Beda Venerabilis

Kada profesor počne svoje predavanje sa rečenicom:"... je bio jedan od najobrazovanijih ljudi svoga vremena", mora da kod vas probudi znatizelju ma kako vam se pre toga činilo da će na času biti dosadno. E pa, Beda Venerabilis je bio najobrazovaniji čovek svoga vremena u Zapadnoj Evropi! Rodjen je oko 673. u Nortumbriji, u Engleskoj, a umro 735. god. u manastiru Vermutu. U njegovoj sedmoj godini zivota rodjaci su ga poslali na školovanje episkopu Benediktu (osnivač manastira Sv. Petra u Dzerou). U devetnaestoj godini je postao djakon a u tridesetoj sveštenik( ovo je bila ustaljena šema u srednjem veku te stoga ne bi smo smeli ove podatke uzimati kao u potpunosti istinite). Pisma su mu delimično sačuvana, ali korisna za potvrdjivanje iskaza o njegovom obrazovanju.

Manastiri, u kojima je ostao do kraja svog zivota, prihvatili su benediktansko pravilo i predstavljali su škole u kojima su izučavane fizika, matematika, teologija (ovde treba skrenuti paznju čitaocu da baviti se teologijom u srednjem veku nije bilo nimalo naivno, razmišljanjem o verskim pitanjima čovek je mogao zakoračiti na nedozvoljeno tle jeresi.) U vreme kada je Beda rodjen Engleska je već bila hristijanizovana a on je svojim delima pomogao da se taj proces i dovrši. Posvećeno se borio protiv irskih monaha u Engleskoj koji su se opirali uticaju Rima.

Beda se danas izučava uglavnom samo kao istoričar, iako se bavio i gramatikom, muzikom, pesništvom, hronologijom, prirodnim naukama. Historia ecclesiastica gentis Anglorum (Crkvena istorija Angla) je delo sačinjeno od pet velikih knjiga. Počinje Cezarovim osvajanjem Britanije i završava se 731. god. Prilikom pisanja ovog dela koristio je arhivsku gradju sakupljenu u Rimu. Medju tom gradjom svakako su najznačajnija papska pisma. U ovom delu mozete naići na zanimljive podatke, tipa: da je hristijanizacija ostrva počela još u vreme pape Elefterija koji je bio savremenik Marka Aurelija; takodje, podatke o misiji Sv. Avgustina na ostrvu; prikaze osvajanja ostrva od germanskih plemena Angla, Saksonaca; nekrolog papi Grguru Velikom... I sve što se zna o Bedinom zivotu zna se na osnovu ovog dela za koje on kaze da ga je pisao u svojoj pedesetdevetoj godini zivota (tako se i došlo do godine njegovog rodjenja).

Pored ovog dela napisao je i knjigu Vita beatorum abbatum Wiremuthensium et Girvensium(Zivot blazenih opata manastira Vermut i Dzerou), stavljajući akcenat na osnivača manastira, Benedikta. Martyrologium je zbirka zitija mučenika, sa naglaskom na britanske mučenike. Chronicon de sex aetatibus mundi(Hronika o šest dobi sveta)ovo delo je kompilativnog karaktera i uglavnom preradjuje ranije pisce-poseban deo ove hronike bavi se računanjem vremena i nosi naziv De temporum ratione. Značajno je napisati da je Beda sastavio tablicu Uskrsa, i to sve do 1603. god., kako bi olakšao da se na pravilan način slavi Uskrs.


Beda je postao poznat kao Beda Venerabilis (častan,vredan,poštovan) nakon smrti, ali vekovima nije proglašen za sveca od strane Rimokatoličke Crkve. Njegovo učenje i značaj za katoličanstvo priznati su 13. novembra 1899. god. kada ga je papa Lav XIII proglasio "Doktorom Crkve" kao Svetog Bedu Venerabilisa.
_______
Literatura:M.Antonović,Narativni izvori za istoriju Evrope. Srednji vek,Beograd 2007.

Ko je bio Isidor Seviljski?

Isidor Seviljski se smatra za duhovnog oca španske nacije. Ziveo je u VII veku (570-4. aprila 636. god.), u vreme velike podele u hispanskom društvu na malobrojne osvajače-Vizigote (Arijanci) i masu okupiranih Romana (pravoverni hrišćani). Isidor je bio prvi mislilac koji je pokušao da ujedini ove dve zajednice. Poticao je iz hispansko-romanske porodice čiji su članovi, svako na svoj način, zaduzili Španiju. Leandar, brat Isidora, episkop Sevilje (pre nego što će to i sam Isidor postati 600. godine, i na tom mestu ostati tokom više od tri decenije), najzasluzniji je za prihvatanje hrišćanstva od strane vizigotskog kralja 589. god.

Isidor je bio prvi enciklopedista Zapadne Evrope, prvi koji je pokušao da da objašnjenje neke reči. U tom poslu ga je podrzavao, do tada najobrazovaniji kralj Hispanije, Sizebut (612-620). Najvaznije delo u enciklopedijskom ciklusu jesu Etymologiae, jedna od najrasprostranjenijih knjiga u srednjem veku (do XII veka i pojave prevoda klasičnih dela sa arapskog praktično jedini izvor preko koga je Evropa poznavala Aristotela). Isidor je nije dovršio, kao ni delo De viris illustribus, taj posao je pao na njegovog učenika Braulija. Braulije je dopisao i Isidorovu biografiju.

Isidor je napisao i dve hronike. U jednoj je, u duhu tog vremena, pozivao svoje čitaoce na pokajanje smatrajući da kraj sveta nije daleko, izvodio poreklo Gota od Bibliskih naroda Gog i Magog... pa čak i nas pominjao, tj. Slovene, parafraziraću: u vreme kada je car Iraklije došao na vlast, 610. god., započinje druga faza Slovenskog naseljavanja na Balkan. Neupućeni bi rekli da ovaj kratak podatak ništa posebno ne govori, ali nije tako... na osnovu njega istoričari su odredili vreme doseljavanja.

Rimokatolička crkva je 1598. god. kanonizovala Isidora a 1722. ga uvrstila na listu velikih učitelja crkve. Španski katolici su ga proglasili zaštitnikom Interneta 1999. god. U Vatikanu se još uvek dvoume...

Oni koji bi da čitaju Isidora Seviljskog mogu da potraze srpski prevod: Hronika Sveta (u originalu: Historia de regibus Visigothorum, Wandalorum et Sueborum), Pešić i sinovi, Beograd 2007.


_______
Literatura: Miloš Antonović, Narativni izvori za istoriju Evrope. Srednji vek, Beograd 2007, 78-83.