Monday, March 21, 2011

Радомир Алавантић



     ``Алавантићевом афером`` назван је један прилично неозбиљан покушај преврата у краљевини Србији с почетка двадесетог века. Наиме, 20. фебруара/5. марта 1902. године, за време краља Александра Обреновића, Радомир Милинковић - Алавантић[1] је са аустроугарске територије прешао у Србију са намером да обори династију Обреновић са власти. У четири сата ујутру,  прешао је Саву, на чамцу, са још четворицом аустроугарских грађана код села Кленка недалеко од Шапца. На себи је имао генералску униформу. Царинским стражарима се представио као генерал који је дошао у инспекцију. Сви су у то поверовали и са страхом пошли са њим.  Са том дружином упутио се у шабачко начелство. Финансe, који су такође пошли са њим, поставио је као стражаре испред начелства док је жандармима читао своју прокламацију. Међутим, жандарми су ``приметили да је ту нешто сумњиво`` и двојица су се искрала и отишла да о овом генералу обавесте капетана Танасија Николића. Капетан је трком дошао, упитао Алавантића ко је заправо али одговор није добио већ куршум у груди. Срећа је ипак била на страни капетана, који је имао у џепу неке папире, те није смртно рањен. На Алавантићеву пуцњаву одговорио је два пута више и усмртио будућег ``диктатора``, како се Радомир представио у својој прокламацији. 
     Прокламација  је јако занимљива страна ове афере. Наиме, поменуту је штампао уредник митровачког листа ``Хрватски Браник``, Никола Доган.[2] A познато је да је управо Сремска Митровица била место  у коме  се обављао најживљи рад карађорђевићевске пропаганде и да је одатле растуран сав пропагандни материјал у Србију. У прокламацији Алавантић себе проглашава за диктатора и тражи безусловну покорност у свргавању династије Обреновић а све оне који му се буду супротставили чека ``најстрашнија смрт``.
     Ова афера је одмах означена као дело Петра Карађорђевића.[3] Српска штампа је настојала да створи код јавног мњења утисак да је ова афера потпуни промашај и да се ``Пера Карађорђевић`` преварио у процени стања у краљевини. Међутим, ситуација је била баш супротна ономе што је штампа писала.

   Занимљиво је напоменути да су српски листови писали различито о овом догађају покушавајући да за њега окриве присталице противничког табора. Тако је нпр. Српска Застава, гласило либералне странке која се налазила у опозицији према тадашњој радикално-напредњачкој влади Михајла Вујића, писала да је целу аферу осмислила влада како би се са опозицијом разрачунала. Застава, лист који је излазио на територији аустроугарске, у Новом Саду, писала је да постоји велика вероватноћа да иза ове афере стоји Алексије Карађорђевић. Док су Дневник, Мале новине, Браник били мишљења да је то дело кнеза Петра и његовог рођака Јаше Ненадовића.  На крају, свима је заједничко било исмевање афере и самога Алавантића, кога су сматрали за ``лудог човека``, ``пустолова``, ``поремећеног карађорђевићевског агента`` итд.
     Алавантићева афера је у досадашњој литератури била камичак преко кога се олако прелазило. Али, она је заправо представљала пробни балон Аустро-Угарске за могући долазак Петра Карађорђевића на српски престо. Налогодавци ове афере мислили су да ће изазвати раскол између краља и радикала који су га одржавали на власти, да ће краљ посегнути за  непопуларним преким судом. Међутим, краљ ништа од тога није урадио, оптужени су само непосредни учесници афере: четворица која су прешла са Алавантићем у Србију (аустроугарски грађани), финанси, и 29 ватрогасаца, сви из Шапца. Поред тога, могло би се рећи да је Алавантићев упад утицао на пораст престижа династије Обреновић у земљи. Официри који се нису одазвали Алавантићевом позиву, показали су, како је рекао краљ на прослави двадесетогодишњице од проглашења Србије краљевином, да су му одани и да схватају да је државни успех током протекле две деценије плод заједничког деловања војске и династије Обреновић. Уследио је громогласни аплауз као потврда његових речи. Скупштина је истога дана, 5. марта, усвојила изјаву верности краљу, а томе су се придружили и посланици опозиције.
     Међутим, треба напоменути да се говори о периоду консолидовања завереника (припрема завере је трајала две године)[4], период када они ``испипавају`` терен, односно, расположење Русије и Аустро-Угарске.[5] У ову годину (1902), непосредно пред Алавантићев упад,  спада и одбијање руског цара да прими краљевски пар Обреновића,[6] одлазак у Петроград аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда,[7] размена телеграма између кнеза Петра и цара Николаја II[8] као и ``легализовање`` карађорђевићевске пропаганде у Аустро-Угарској.[9] Сви ови догађаји су само показатељ да је династија Обреновић изгубила подршку, да су њени дани били одбројани,  и да је сматрана за ``истрошену``, како су говорили савременици.




[1] Алавантићи су били пореклом из Шапца и били су познати карађорђевићевци. Још Радомиров отац, Јован Алавантић, био је осуђиван због свог династичког опредељења. Радомир је на преком суду поводом Ивањданског атентата 1899. године, на краља Милана, био осуђен на 20 година затвора, али 1900.године помилован. Тада је краљ Александар помиловао све осуђенике, који су углавном били радикали, из разлога да побољша свој углед након своје женидбе и одласка краља Милана из земље. Алавантић је био осуђен због писма Алексија Карађорђевића које је пронађено код Живка Анђелића, шабачког начелника. Писмо је било адресирано на Алавантића а из њега се могло закључити да је он био у сталној преписци са једним од претедената на српски престо (Алексијем). Радомир се правдао да је тражио од поменутог само новац за издавање новина на територији Босне и Херцеговине.
[2]Један од типографских радника, Ђуро Штрк, штампао је са Доганом прокламације а после и прешао са Алавантићем у Србију.  Прокламација је сачувана у Архиву Србије, Поклони и Откупи, к. 77, д. 138, Прокламација Алавантићева.
[3] Петар Карађорђевић се налазио у изгнанству, у Женеви.
[4] Завера ће свој коначан исход имати у  мајском преврату 1903.године.
[5] Завереници нису били сигурни да ли ће у последњем тренутку Русија ``пружити руку`` краљу Александру, нису били сигурни ни у став самог кнеза Петра који је вешто избегавао свако компромитовање и никоме није веровао.
[6] Званична посета царској Русији би показала да краљ има и даље подршку свога кума(руски цар је био свадбени кум краљу Александру). Међутим, Русија није желела да се компромитује. А компромитовало би је  питање:`` како то да је убијен краљ кога је и сама Русија подржавала?``
[7] Сматра се да је баш приликом ове  посете договорено да и Русији и Аустро-Угарској одговара да, у колико дође до промене на српском престолу, кнез Петар заузме место српског краља.
[8] Цар Николај II се у овом телеграму обраћа кнезу као претеденту на српски престо.
[9] Почетком 1902. Г. Кнез Петар је поверио Јаши Ненадовићу посао око свих политичких питања која су се тицала кнеза, пре свих, пропаганде. Званични бечки кругови су знали за то и дозволили су њихово деловање на територији аустроугарске.